[fusion_builder_container hundred_percent=“no“ equal_height_columns=“no“ hide_on_mobile=“small-visibility,medium-visibility,large-visibility“ background_position=“center center“ background_repeat=“no-repeat“ fade=“no“ background_parallax=“none“ enable_mobile=“no“ parallax_speed=“0.3″ video_aspect_ratio=“16:9″ video_loop=“yes“ video_mute=“yes“ overlay_opacity=“0.5″ border_style=“solid“ padding_top=“20px“ padding_bottom=“20px“][fusion_builder_row][fusion_builder_column type=“1_1″ layout=“1_1″ spacing=““ center_content=“no“ hover_type=“none“ link=““ min_height=““ hide_on_mobile=“small-visibility,medium-visibility,large-visibility“ class=““ id=““ background_color=““ background_image=““ background_position=“left top“ background_repeat=“no-repeat“ border_size=“0″ border_color=““ border_style=“solid“ border_position=“all“ padding=““ dimension_margin=““ animation_type=““ animation_direction=“left“ animation_speed=“0.3″ animation_offset=““ last=“no“][fusion_text]

Nikola Galić je prevodilac i profesor engleskog iz Banjaluke. Gitarista u bendu Neuro, koji je držao prvo mjesto na top listi MTV Domaćica, a na nju je došao tako što je osvojio Demofest. Zaposlen je u Udruženju ekonomista GEA i na tom mjestu radi, kako kaže — sve. Prevodi, organizuje događaje, vodi knjige, održava naloge na društvenim mrežama… Postoji još mnogo etiketa koje bismo mogli nalijepiti na njega, ali mi smo razgovarali s njim zbog toga što je on počeo da proizvodi svoje pivo. I ne samo pivo, već i pivaru cijelu divnog imena „Gorštak“!


U ovom trenutku u BiH teško je sresti mladu osobu koja ne sanja da „pokrene nešto svoje“ i da „radi za sebe“. Vrijeme će pokazati da li je to trijumf kapitalizma, jer svi hoće da budu preduzetnici, ili njegov potpuni krah, jer niko nije zadovoljan svojim radnim mjestom. Većina njih se, naravno, ne usuđuje na ovaj korak iz niza svima nama poznatih razloga. Ali Nikola je odlučio da digne ulog, pa je prodao stan, pokrenuo crowdfunding kampanju na mreži Indiegogo ne napuštajući pritom svoje radno mjesto i tako odlučio da skupi sredstva za preuređenje stare kuće na selu kako bi u nju smjestio svoju buduću pivaru. I neka nam bude dopušten ovaj slobodniji izlet, ali pivo je odlično. „Gorštak“ nudi niz zanimljivih zanatskih piva, tamno, pšenično, crveno, a svako malo Nikola skuva i neko zanimljivo biljno pivo. I sva su odlična. Taj kvalitet nas je kupio i odlučili smo da odemo u Jakupovce, gdje planira da gradi pivaru i da porazgovaramo malo više s njim pomalo o svemu, ali najviše o pivu.

Sjećaš li se kad si prvi put probao pivo?

Imao sam možda 4–5 godina. Imao sam svoju malu kriglicu u koju bi mi tata ponekad odvojio malo pjene, volio sam pjenu. Dakle, bilo je to prije prvog razreda osnovne škole. I baš mi je neki dan jedan kolega ispričao da sam jednog dana na Vrbasu prije nekoliko godina rekao: „Napraviću ja svoju pivaru jednog dana i nećemo više piti ovo smeće.“ Ja se toga ne sjećam, ali vjerujem mu na riječ.

Kad si prvi put uopšte čuo za ljude koji prave svoja piva?

Gledao sam prilog na RTS-u u kojem je čovjek objašnjavao kako se može praviti pivo u kući. Odmah nakon toga sam otišao i izguglao craft pivo i onda sam krenuo da istražujem. Nakon tog sam čitao razne forume od kojih posebno mjesto zauzima volimpivo.ba. Tu je bila i jedna tema na Klixovom forumu u kojoj je jedan od, čini mi se, prvih samostalnih zanatskih pivara na Balkanu, kultni čovjek znan kao Pivska Mušica u detalje objasnio sam proces…

CAR!

Da, car. Davor Kučera. On je tu temu objasnio na nekih 70 forumskih strana, a ja sam ih sve pročitao od A do Ž. Onda su došle prve knjige, još dublja istraživanja, putovao sam u Ameriku poslom i tamo nabavio dio prve opremu, nešto sam kupio ovdje, a ponešto sa Ebaya. Uglavnom, tom procesu pravljenja je prethodilo pet-šest mjeseci intenzivnog učenja, čitanja, istraživanja. Kuvanje je došlo nakon svega toga. Mislio sam da će fras da me strefi prvi put kad sam kuvao. Pazi na ovo, pazi na ono, ne diši u pravcu fermentora. Bilo je jako stresno, ali je rezultat bio sjajan. Pivo je ispalo fantastično. To je bilo prije nešto više od godinu i po dana.

Nije lako pokrenuti svoj posao. Toliko informacija moraš da prikupiš, da se dobro raspitaš, pogotovo za ovu relativno nepoznatu oblast. Jedva čekam da naručim opremu i time se bavim ovih dana, jedva čekam da napravim tu pivaru. Nekad mi dođe pred spavanje, pa sebi kažem: „U jebote, u šta sam se ovo uvalio?“ Ali to je to. Jednom se živi, moraš da probaš, nećeš uspjeti ako ne probaš. Uspjeli su mnogi i prije mene, a uspjeće i mnogi nakon mene.

Ti si profesor engleskog po struci. Pored toga sviraš u bendu Neuro. S treće strane, praviš svoje pivo i ne samo pivo već i pivaru. Da li misliš da je ta širina interesovanja zaslužna za ono što danas radiš i način na koji to radiš?

Jeste, svakako. Kroz život sam nekako uvijek išao na stotinu različitih strana. Kad sam počeo da radim na ovom radnom mjestu na kojem sam sada, u Udruženju GEA, morao sam da budem svestran, da budem istovremeno i prevodilac, i dijelom knjigovođa, i organizator događaja, morao sam naučiti kako da održavam sajt i to mi sve nije bilo teško. Tako mi ni ovo pivo nije predstavljalo nemoguću misiju. Naravno, ovome sam se posvetio više nego ičemu drugom, jer nije baš tako jednostavna priča i malen poduhvat. Sve je ovo jako lijepo, ali se moraš dobro upoznati s materijom prije nego što kreneš.

Skoro si bio na drugom Mostar Craft Beer Festu.

Jesam. To mi je bio prvi festivalski nastup sa sve majicama, logotipom i pivom koje sam baš spremao za tu priliku. Tu sam obznanio nastanak zanatske pivare „Gorštak“. I bilo je sjajno. Bilo je nekih dvadesetak izlagača. Prezadovoljan sam kako su ljudi reagovali. Najbolje govori podatak da su mi se neki od iskusnijih pivoljubaca vraćali više puta i kupovali isto pivo koje su probali. Ponio sam 7,5 gajbi i toliko sam i prodao. Da sam imao još — otišlo bi još.

Na putu do imanja spomenuo si nam da su tvoja ulaganja u ovo nekih 50–60.000 KM. Ti se baš ne zajebavaš.

To je to. Nema plana B.

Pa kako se osjećaš u ovakvoj situaciji?

Nije lako pokrenuti svoj posao. Toliko informacija moraš da prikupiš, da se dobro raspitaš, pogotovo za ovu relativno nepoznatu oblast. Jedva čekam da naručim opremu i time se bavim ovih dana, jedva čekam da napravim tu pivaru. Nekad mi dođe pred spavanje, pa sebi kažem: „U jebote, u šta sam se ovo uvalio?“ Ali to je to. Jednom se živi, moraš da probaš, nećeš uspjeti ako ne probaš. Uspjeli su mnogi i prije mene, a uspjeće i mnogi nakon mene. Ohrabrio me je i uspjeh drugih zanatskih pivara u regionu. A to tek sada dolazi u BiH. U Srbiji je prisutno već neko vrijeme, u Hrvatskoj još duže, „Medvjedgrad“ je počeo da radi još početkom rata. Svake godine nikne bar 10 novih zanatskih pivara i u Srbiji i u Hrvatskoj. I svima promet konstantno raste. Samo pravi dobro pivo da se ne kvari i imaćeš uspjeha. Međutim, ne ulazim u ovo isključivo radi profita, već zato što želim da mi hobi bude posao, tj. da radim ono što istinski volim. To je sreća. Ne treba mi mnogo. Ovaj poziv postaje sve popularniji dijelom i zbog toga što i ovdje kod nas i u svijetu ljudi se sve više trude da se hrane, a time i da piju zdravo. Zanatsko pivo je zdravo, hranljivo, prirodno.

Kako izgleda jedan dan u kojem kuvaš pivo?

Proces kuvanja traje otprilike 4,5–5 sati nebitno da li kuvaš 30 ili 250 litara. Ima jako puno fizičkog rada, mnogo dizanja sa zemlje lonca od 30 litara sladovine na šporet i spuštanja opet na zemlju. I nošenja bureta od isto toliko u komoru za fermentaciju koju sam improvizovao od frižidera. Zbog toga kičma strada poprilično i moraš da vodiš računa o pravilnom dizanju i spuštanju tereta. Flaširanje traje oko tri sata. I onda treba da odleži najmanje 14 dana.

Šta ti uliva nadu da će tvoje pivo imati komercijalnog uspjeha ovdje kod nas?

Prije svega, tu je nevjerovatan broj pozitivnih reakcija prvo na samu ideju o maloj zanatskoj pivari na selu. Te pozitivne reakcije sam iskusio kroz nedavnu crowdfunding kampanju koju sam vodio putem sajta Indiegogo.com. Tu je i velika podrška od ljudi koji su probali moje pivo. Njihovi komentari i kritike su mi pomogli da napravim bolja piva. Neka piva namjerno neću da mijenjam jer se meni više sviđaju onakva kakva jesu. Gledam da pravim što više piva, mjesečno mogu da uradim pet-šest tura, a svaka tura je otprilike 20 litara. Volio bih da mogu još više praviti, ali ograničen sam aparaturom i sve se radi u kuhinji, tako da nemaš puno prostora.

Išao si u „Kabinet“ i mnoge druge zanatske pivare u regionu.

Jesam. Oni su baš milionska investicija i njima teško možeš parirati. Ali išao sam i u druge i to ne sam. Nas nekoliko pivara iz Banjaluke je išlo u „Kabinet“ i „Crow“ u Srbiji, „Zmajsku“ i „Medvedgrad“ u Hrvatskoj, a sam sam nekoliko puta išao u „Oldbridž“ (Mostar) i novootvoreni „Semizburg“ (Sarajevo). Većina ovih priča ima sličan početak. Njih jedno ili dvoje su počeli kuvati u kući, kuvali su, kuvali i kuvali, onda su skupili malo hrabrosti, digli neki kredit i napravili pivaru. I evidentan je strašan entuzijazam kod svih, želja za radom, uživanje u pivu i u druženju s ljudima. I niko od njih nije zavidan ni tašt. Svi će ti rado dati neki svoj recept za pivo, nema veze što se to pivo jako dobro prodaje i što bi ga svako drugi posmatrao kao poslovnu tajnu. Svi će ti reći koji hmelj koriste, koje sladove, sve ti kažu. I ti ne možeš ništa od toga iskopirati 100% pa da mu kao nešto naštetiš. Drugačija je oprema, drugačiji je oblik fermentora, milion faktora tu ima. To su ljudi koji rado dijele znanje. Oni su nešto tražili pet godina, istraživali i čitali, ali će i pored toga taj podatak tebi otkriti čim ih pitaš. Npr. ukoliko ukomljavaš na većoj temperaturi dobićeš taj efekat, a ti si možda bog zna koliko knjiga pročitao trudeći se da dođeš do tog podatka. A tebi to saznanje okrene svijet naopačke. I to je najbolje u ovom svijetu. Veliki je naglasak na povezivanju i druženju sa drugim pivarima. Znam sada da se mogu javiti drugima za bilo šta, od Zagreba, Zadra, Beograda, Visokog, Brčkog, Sarajeva, Mostara, Banjaluke. Ima nas sa svih strana i sve nas povezuje ista strast.

Koji će biti kapacitet tvoje buduće pivare?

Bitno je da se napomene jedna stvar, da ne ispadne da sam jednu stvar pričao u kampanji, a drugu sada. Kad sam pokrenuo Indiegogo kampanju tražio sam sredstva za renoviranje stare djedove kuće i imanja koje mi je otac prepisao. Ali u međuvremenu sam se dodatno konsultovao sa arhitektima sa kojima radim na adaptaciji ovog postojećeg objekta i shvatili smo da je najbolje i najlakše da napravim novi objekat jer bih iste pare uložio i u adaptaciju stare kuće kao i u pravljenje nove, samo što u ovom prvom slučaju rezultat ne bi bio ni približno isti kao kod novog namjenskog objekta koji će u startu odgovarati svim propisima. Objekat će biti nekih 100 m2. Mjesečni kapacitet će da bude oko 1.000 litara. Može biti i više i manje u zavisnosti od potražnje, ali 250 litara će biti po jednom kuvanju. Svu aparaturu ću raditi ovdje kod nas, samo ću neke dijelove naručiti iz inostranstva. Što se tiče vrsta piva, planiram da imam četiri vrste u stalnoj ponudi, a neke ću dodavati sezonski. Neka piva će biti u ponudi samo ljeti, neka samo zimi, tako da će ponuda zapravo biti veoma raznovrsna. Biće stout, brown ale, belgijski ale, američki pale ale, američki pšenični, njemački pšenični, biće nekih posebnih piva sa ljekovitim biljem kao što je hajdučka trava, vrijesak, kopriva, zova, med od kestena, štapići vanilije… Biće mnogo eksperimenata. Imaću jednu stvar koju ipak nemaju baš sve male pivare — laboratoriju za kvasac. A to ću imati od samog početka. Tako ću moći da pratim stanje kvasca od ture do ture, da ga razmnožavam od prve ćelije do cijele kulture i na taj ću način osigurati da kvalitet fermentacije bude konzistentan i bez varijacija.

Koje je tvoje planirano tržište?

Imam neku računicu koliko piva treba da prodam dnevno kako bih bio na nuli. Računao sam to i imam okvirnu sliku o brojkama. Ali, kako sam iz svijeta muzike, imam mnogo poznanika koji em idu u kafane em drže svoje kafane. Imam ih nekoliko koji su izrazili volju da podaju moje pivo. Imam mnogo poznanika i prijatelja koji bi mi bili redovne mušterije. Prodaja će uglavnom ići na teritoriji Banjaluke. Biće, naravno, i maloprodaja kod mene. U početku će vjerovatno biti malo teže stići sve, jer trebam sam i skuvati, etiketirati, razvoziti, prodavati, pa na kraju i analizirati kvasac i sve što ide uz to.

Misliš li da je to moguće? Pogotovo sada kad radiš dva posla.

Jeste. Ovamo na poslu mogu završiti sve do 12 sati, za jedno kuvanje mi treba 4–5 sati, a kuvaću četiri puta mjesečno. Ima tu prostora između svega toga. Ali da će biti posla — bogami hoće.

Bojiš li se da će ti onaj dio posla koji se ne odnosi striktno na kuvanje piva predstavljati problem? Sve one komercijalne aktivnosti, distribucija, pregovori sa gazdama, vođenje knjiga, dakle, sve ono što predstavlja u suštini menadžment, a ne uživanje u proizvodnji. Da li se bojiš da će te to odvući od ljubavi prema pivu?

Znaš kako, mislim da ću imati luksuz zbog toga što nisam vezan nikakvim kreditom, stan sam prodao da ovo pokrenem. Imaću za početak male količine i moći ću da biram kome ću prodavati pivo. Neću sa svakim da radim po svaku cijenu. To će biti uglavnom lokali koji se meni sviđaju i koji imaju dušu. Trudiću se od samog početka da stvari stavim na zdrave osnove i da sve svoje obaveze ispoštujem, a ako ja to budem radio na takav način onda i druga strana mora s istom ozbiljnošću da priđe tome. Samim tim što je mali kapacitet mogu to sebi da dozvolim. I djevojka mi je velika podrška u ovome, ona radi kao pravnica u Institutu „Vaso Butozan“ i kod njih sam dobio mnoge korisne informacije o laboratoriji i ispitivanjima. Ona je odgovorna, pametna i svestrana i često me spusti na zemlju kad se ja zanesem. Ona je to moje sidro koje me vraća u realnost i daje mi balans. Ona će mi biti ovdje najveća pomoć i fizički i savjetodavno.

Gdje nalaziš inspiraciju i vrijeme za muziku? S jedne strane radiš, s druge praviš pivo, a tu je i bend.

[/fusion_text][fusion_youtube id=“https://www.youtube.com/watch?v=NBb9bpXTCN4″ width=“1000″ height=“400″ autoplay=“false“ hide_on_mobile=“small-visibility,medium-visibility,large-visibility“ /][fusion_text]

Muzika najviše dolazi od Oskara, frontmena. Ja to malo prođem s njim, pa sa ostalima, igramo se malo i na kraju završimo sa novim stvarima. Istina, otkako sam krenuo ozbiljno o pivari da razmišljam skoro da nisam uzeo gitaru u ruke. Međutim, nekoliko novih pjesama je gotovo i uskoro idemo u studio, po meni to će biti nešto najbolje do sada! Razmišljao sam isto tako da izbacim posebnu pivo koja će biti u službi benda i njegove promocije i da sav prihod od njegove prodaje uložim u snimanje novih stvari, jer su nam finansije i najveći problem. Skoro niko više ne kupuje muziku zahvaljujući pirateriji i muzičari moraju da se snalaze. Nešto slično kao što je Iron Maiden uradio sa markom piva Trooper.

Kakve su generalno povratne reakcije koje si dobio nakon pokretanja Indiegogo kampanje i uopšte nakon što te je praktično sve i jedan lokalni medij kontaktirao?

Reakcije su, realno, prepozitivne. Ljudi ne mogu vjerovati kad kažeš da praviš svoje pivo. Pogotovo nakon ove Indiegogo kampanje, dijelili su je i oni koje znam i oni koje ne znam. Nadam se da neću nikoga razočarati na kraju. Ja sam oduševljen koliko je to sve odjeknulo. Dešpavalo se da su mi ljudi koje nikad nisam sreo uplatili po 50 dolara. Odem neki dan na Beer Fest u Beograd i odmah na ulazu me startuje čovjek riječima: „Ej, jesi li ti onaj s pivom?!“ Imao sam majicu „Gorštaka“, pa je to pomoglo da me prepozna. Kaže, nek ti je sa srećom i sve najbolje. Jedno veliko hvala svima njima, ohrabrila me je tolika podrška, jer mi govori da sam na dobrom tragu, da nije loša ideja i da ljudi u njoj vide nešto.

Ljudi reaguju pozitivno kad vide da neko nešto stvara, pogotovo kad nešto izgleda van dometa i nedostižno, kao što je slučaj s pivarom.

Pa jeste. I čini mi se da svakog dana sve više ljudi oko nas počinje da se bavi nečim svojim. Možda sam samo ja počeo da više obraćam pažnju, ali možda se to i zaista dešava.

Zbog čega misliš da se ljudi iz tvoje generacije (+/- 5 godina) počinju sve više da se bacaju u samostalne avanture?

Vidim to prije svega kao jednu jako pozitivnu činjenicu, kao dokaz da se nešto može uraditi. I raduje me sve ovo što se dešava. Razliku između nas i ovih prethodnih generacija — ne znam. Svi mi to pokrećemo iz nekog velikog entuzijazma, a ne previše pameti i znanja. Svi imamo želju, to je sigurno. Vjerovatno je ljudima prekipjelo zbog svih tih odbijenica za posao, zbog svih stvari koje svakodnevno gledamo u medijima, a koje vrijeđaju inteligenciju svakog iole normalnog čovjeka, da se iste stvari ponavljaju već 20 godina. Pa ljudi moji, Njemačka je 1965. već bila sila, a bili su srušeni totalno. A mi 20 godina nakon rata tapkamo u mjestu, kao da je rat juče prestao i kao da nikad ništa nismo proizvodili. Onda se jave neki pojedinci koji razbijaju to sivilo i monotoniju i samo se nadam da će ih biti sve više. Ne mora svako praviti pivo, može neko saditi luk, gajiti ovce, mahune, kupine…Praviti časopis! Što da ne. Sada, u ovom svijetu u kojem živimo, u kojem svakog dana ima sve manje i pitke vode i zdrave hrane, kod nas postoji ogroman potencijal da se čovjek bavi nekim vidom organske proizvodnje. Neće ništa pasti s neba. Što više ljudi skonta da nije jedino rješenje otići u Njemačku i raditi ko konobar to će nam biti bolje.

Mislim da svi krojimo svoje okruženje. Od prvog trenutka ujutro kad ustaneš i spremiš krevet za sobom pa nadalje. Dan ti zavisi i od toga da li ćeš skloniti mrve sa stola ili ćeš ih ostaviti. Tako je isto i u društvu. Koliko ćeš se pobuniti na neke stvari, toliko ćeš i uticati na njih.

Ti si jedan od onih koji je svjesno odabrao da ostane i stvara ovdje gdje jeste, a bio si i sam dosta puta u inostranstvu.

Zahvaljujući Danelu iz zlatare „Kuprešak“ i „ABC Sportinga“, jer me angažovao kao prevodioca, išli na razne sajmove u Francuskoj, Belgiji, Njemačkoj, Americi, ali moram priznati da nisam baš toliko fasciniran svime što sam vidio tamo. Sve kad se sabere, imamo mi ovdje mnogo dobrih strana, ali ipak nemamo ono najvažnije — zdrav državni sistem. Dosta je parametara koje treba uključiti u priču kad se govori o odlasku ili ostajanju. U američkim gradovima u kojim sam bio nisam imao ni približno isti osjećaj sigurnosti kao ovdje kod nas. Posla ima, da se ne lažemo, ali je društveni život, barem za nekoga s Balkana, mnogo drugačiji, da ne kažem siromašniji. Ja lično ne bih se mogao priviknuti na život na Zapadu, a imam priliku da odem. Imam rodbine u Danskoj i Švedskoj, ali ne bih išao. A žao mi je, mnogi idu odavde i ne misle da se vraćaju, baš zbog toga što imamo uvijek jednu te istu strukturu ljudi kojima nije stalo da se išta mijenja, jer savršeno plivaju u ovom sistemu.

Misliš li da smo mi takvi zbog sistema ili je sistem takav zbog nas?

Mislim da svi krojimo svoje okruženje. Od prvog trenutka ujutro kad ustaneš i spremiš krevet za sobom pa nadalje. Dan ti zavisi i od toga da li ćeš skloniti mrve sa stola ili ćeš ih ostaviti. Tako je isto i u društvu. Koliko ćeš se pobuniti na neke stvari, toliko ćeš i uticati na njih. Ja čvrsto vjerujem da ne možeš kukati kako ništa ne valja, a ne izlaziti na izbore, kakvi god da su. Moraš se interesovati za neke stvari, moraš vršiti pritisak na one kojima se plate isplaćuju iz tvog džepa da rade stvari za tebe i za cijelo društvo. Treba krenuti od svoje mjesne zajednice, od svog ulaza, od svog kućnog savjeta. Treba se interesovati za sve, zašto je prljavo stubište u tvom ulazu, pa onda sve ostalo. Ne smiješ vjerovati da postoji neka budala koja će sve raditi za tebe. Neće. Neće niko.

[/fusion_text][/fusion_builder_column][/fusion_builder_row][/fusion_builder_container]